Др Душко Кузовић
Свака држава има обавезу да управља простором јавног говора. То је урадила САД (овде), Русија (овде), то припрема Европска унија (овде, овде), Република Српска (овде), а много буке је изазвало усвајање закона у Грузији (овде). Овакав закон би требало да донесе Србија, као и све српске заједнице на Балкану.
Не бих да говорим о финесама поменутих закона, већ да видимо које проблеме имамо у Србији, шта нам је потребно да би наш политички живот оздравио и радио на ползу држављана Србије, и које мере ваља предузети како би се стање у Србији поправило и довело да ради у интересу 95% друштва, а не само 5% домородаца који изводе радове за потребе странаца.
Јасна правила понашања на јавној сцени. Не може се говорити о уговору између политичара и бирача ако нема средине која прецизно прописује правила међусобног односа. Ако нема поштеног такмичења у коме су сви једнаки, сви имају једнака права и почетне услове, онда нема ни демократије. Не лажимо се више, политички простор у Србији не постоји! У Србији не функционише демократија! Болестан политички живот прави већу штету друштву и грађанима него бомбардовање. Ако хоћемо да опстанемо, ваља мењати систем, даље овако не може!
Демократија – једнака права за све? У такмичењу за управљање заједницом сви морају имати једнака права, шансе и средства. Сваки дан се примицати том циљу. Политички систем треба да отвара врата свима који могу да допринесу друштву. Та лица не знамо одакле ће доћи; из „круга двојке“, Нове Вароши, Житишта или Кладова. Зато морамо држати канале комуникације у друштву чистим и проходним од свих врста талога.
Сиромаштво као алат контроле становништва и изборног процеса. Знамо да се у Србији данас тешко живи. Грађани, који нису део система, једва састављају крај са крајем. Сиромаштво је алат окупације којим се овде људи држе за гушу или протерују у иностранство. У Србији нема простора за живот, а камоли демократију. А шта ћемо са онима који хоће да учествују у политичком животу? За то треба време, кретање, комуникација, комуникација са грађанима, информисање и стицање поверења. За све то треба новца, а нема га ни за просту егзистенцију. Такво стање потпуно негира демократију у Србији. Ако се већина бори за голи живот, а срамотна мањина се расипа свуда и у свему, онда је демократија лажна. Власт има новац (јер га захвата из вршења власти), као и поједине „опозиционе“ партије (која га добијају од власти, фирми повезаних са влашћу или из иностранства).
Да погледамо уобичајене начине финансирања грађанских удружења, политичких организација и појединаца данас:
Финансирање из иностранства. Да ли верујете да неко из иностранства финансира невладину организацију у Србији без икаквих условљавања? „Ево ти 60.000 долара и бори се за демократију у Србији!“ Звучи глупо и наивно! Да ли верујете да нека држава може себи да дозволи да финансира организацију у Србији која ће да се бори против интереса компаније из те исте државе? Рецимо, да фонд из Велике Британије финансира организацију у Србији која се бори против интереса Рио Тинта у Србији!? Смешно, зар не?!
Новац, који странци дају организацијама и појединцима у Србији, миноран је део профита који су остварили повлашћеним положајем захваљујући управо тим организацијама и појединцима. Они не ваде новац из свог џепа. Страни фондови обично долазе из специјалних служби или интересних група. Финансирају рад политичких организација (партија, покрета, удружења, „невладиних“ организација) и појединаца (истакнути “интелектуалци“) како би касније реализовали неки пословни или политички циљ (који је опет пословни).
Не постоји брига за демократију, људска права, па чак и права животиња; увек у позадини стоје паре. Због тог циља се растресају или руше односи у друштву ударањем по њему невладиним или политичким сектором. Ако би странац био најгласнији у протесту против Рио Тинта, нико му не би поверовао. Али, домородац, њихов агент од утицаја, уз помоћ већ инсталираних политичара и медија, веома лако се наметне неинформисаном народу као вођа и одведе протест у смрт.
Странци политичаре и организације финансирају како би инсталирали некога у Народној скупштини, министарствима, канцеларији председника Републике, војсци, полицији и безбедносним службама. Тако висок степен контаминације државне управе у Србији заступницима страних интереса (агентима), као што је данас, није виђен од Другог светског рата. Због тога је огромна разлика између потреба народа и поступака државне администрације.
А сада да погледамо домаће изворе финансирања организација и појединаца који могу заступати стране интересе, чак и више него они финансирани из иностранства:
Финансирање из државног буџета. Многе организације и појединци, заступници страних интереса, имају скривено финансирање из буџета. Режим, инсталиран од стране окупационих управника, из буџета (који пуне грађани Србије) даје организацијама и појединцима који заступају стране интересе. Колонијална управа пребацује трошкове финансирања својих алата окупације на становништво колоније. Уместо школа, домова здравља, воћњака, њива, погона и стипендија, грађани из пореза плаћају непријатељску активност против самих себе. То је савремена колонија!
Владине „невладине“ организације. Организације основане од стране окупационог режима са задатком да заступају политику и интересе колонијалне управе се финансирају из пореског новца. Теме којима се баве такве организације задовољавају уско партијску политику која је дефинисана од – странаца.
Циљеви страних „невладиних“ организације и режимских „невладиних“ организација су идентични. Штавише, можемо рећи да се обе групе такмиче у степену штете коју наносе грађанима и држави! Они нису супротстављени, они су у синергији!
Финансирање из фирми повезаних са режимом. Део политичких и „невладиних“ активности се финансира из фирми које су повезане са режимом. Оне обично пружају услуге, које се плаћају из буџета, имају ексклузивна права увоза или производње роба које захтевају посебну дозволу државе. Новац, који долази из таквих извора, у суштини је индиректно финансирање од стране режима и треба га тако и сматрати.
Финансирање чланством у плаћеним одборима. Чланство у одборима, који су плаћени индиректно, може да буде начин финансирања појединаца од утицаја. Упоређење стручности плаћеника и потреба одбора или компаније може помоћи у идентификацији ове операције.
Финансирање непримерено плаћеним „предавањима“. Предавања која су плаћена по неколико десетина хиљада долара/евра могу бити начин финансирања појединаца од утицаја. Шта може студентима да пренесе плаћеник? Која специјална знања има? Да ли то знање вреди годишњу плату једног универзитетског професора? Ова три питања могу бити од помоћи?
Финансирање „добровољним“ прилозима. Овај вид индиректног финансирања смо видели недавно када је владајућа партија од својих чланова добила на хиљаде идентичних уплата. То могу да буду или средства дата члановима у руке да изврше формално уплату или то могу бити и средства узета из буџета преко функционера странке. Знамо да је одавно уведено правило да сваки функционер партији, која га је поставила, даје 10% – 30%. плате. Наравно, функционер само своју плату увећа за тај износ тако да нема места сажаљењу. Зато имамо ненормално високе плате политичких намештеника.
Финансирање готовином. Поједини политичари и организације и даље преферирају „кеш“. У пракси се то показало као најбољи начин прикривања извора финансирања. Упоређење видљивих прихода и расхода може лако довести у проблем плаћеника, али за то су потребне институције које би радиле за стварног послодавца – народ.
Финансирање биткоинима. Ова врста финансирања је ушла у праксу у Србији и тешко се може пратити. По правилу све детаље оваквих трансакција знају стране службе, посебно држава које нам нису наклоњене. Не знам да ли то знају лакомислени српски политичари, али знам ко ће то незнање да плати.
Финансирање новцем бивших политичара. На јунским изборима ове године, у много места у Србији, видели смо листе које су формирали и финансирали расходовани политичари из „својих“ средстава, а по налогу центра који им је и омогућио тако енормно богаћење. Да ли је могуће имати информацију о стању рачуна политичара у банкама? А криминалаца?
Финансирање новцем „милијардера“ и „милионера“. Богаташи су под знацима навода, јер су своје богатство, уз минималне часне изузетке, стекли пословањем са режимским странкама, злоупотребом државне касе и државних одлука. Један број њих је само формални чувар новца (за потребе политичара). Кога ће они подржавати на изборима? Народ или оне који су им омогућили енормно богатство?
Шта желимо од друштва у коме живимо? (скица онога шта хоћемо):
Наш јавни говор морамо држати здравим, јер је то у интересу грађана. Свако загађење јавног говора угрожава државу и грађане. Друштво мора да брани слободу говора, стога је обавезна заштита јавног простора од свих врста злоупотреба. Свако ко учествује у јавном животу и ко има могућност да утиче на велики број грађана, мора испуњавати јавно усвојене и јасне норме понашања.
Грађани имају право на тачну информацију о питањима њихове егзистенције и њихове државе. Грађани не смеју да губе време истражујући позадину и намере појединца и организације на јавној сцени – ко није достојан, не сме му се дозволити јавни говор. Грађани имају право да знају ко финансира појединце или организације на јавној сцени. То је битна компонента вредновања информације коју у јавни простор стављају појединац или организација.
Шта чинити?
Сузбити страни утицај. Прекинути примање било какве сугестије, инструкције или наређења из било које државе или организације у свету. У другом кораку забранити било какво мешање у унутрашње ствари у Србији по овом питању. Зашто? Највише злоупотреба демократије доживели смо од држава које нам највише спочитавају како у Србији не постоји демократија. Они више немају легитимитет да говоре о демократији!
Донети Закон којим се обавезују сви појединци и организације, које учествују у јавном животу, да ставе на увид изворе средстава за своју активност. За решење овог проблема најпогоднији се чини Закон који важи у САД (овде). Наглашавам, не руски модел Закона, већ модел из САД, јер прописује и казне, као и комплетну инфраструктуру која обавља тај процес: институцију, лица и личну одговорност. Зашто? Стране државе злоупотребљавају невладине организације у Србији и претварају их у алат притиска, уцене, дезинформација и оружје агресије на Србију. Није проблем у Србији, већ је проблем у злоупотреби (од страних држава) права на грађанско деловање у Србији. Да нема њихове злоупотребе, не би било потребе од стране домаћина за рестриктивним мерама. Са друге стране, желимо уређено друштво и желимо да грађанска удружења имају поверење грађана. У овом тренутку она немају кредибилитет у јавности, управо због злоупотреба странаца и домаћих бараба.
Колективни запад користи новац који инвестира у невладине организације и појединце за сузбијање утицаја Русије и Кине на Балкану (овде). На другој страни, Србија у одбрани свог суверенитета није ставила у потребан формат нити деловање Русије ни Кине у овој области. Тако смо постали војиште на коме се одвија сукоб на штету већине становништва док профит убирају ангажовани у организацијама које заступају ставове страних интересних групација.
На овом путу биће проблема. Све указује да колективном западу не одговара да се уведе ред у овој области. Сувише је велики утицај који преко невладиних организација остварују на друштво, преко којих одржавају власт срамотно мале групе. Али, нема слободе која као јабука пада у крило.
Унутрашња страна проблема
Ограничавање прилива новца из иностранства и јавно маркирање организација и лица, која делују захваљујући страном новцу, решава само део проблема који имамо. Шта да радимо са организацијама које се финансирају из горе набројаних извора који су повезани са државном администрацијом (која је под контролом странаца)?
Шта да радимо са предузећима, криминалним организацијама и појединцима који профитирају из послова омогућених од окупационог режима (изградња путева, објеката, инфраструктуре, јавних набавки и слично)?
Шта да радимо са фирмама које зарађују захваљујући привилегијама добијеним државним дозволама (увозни лоби, производња и продаја канабиса, увозне дозволе, извозне дозволе и сл)?
Шта да радимо са новцем који долази из криминала који је под заштитом владајућих странака (транзит наркотика, продаја наркотика, итд)?
Новац из свих поменутих извора је у крајњој инстанци под контролом странаца. Која је разлика у новцу који невладина организација добија из иностранства или из унутрашњих извора под контролом тог истог иностранства? Нема је!
Како рашчистити стање у држави?
Срби, који су је крваво стекли, не владају више својом државом! У политичком хаосу у коме живимо, главне жртве су грађани, а главни профитери странци и квислинзи. Онај који ради за странце има где да се склони, а онај који ради за своју отаџбину, нема уточишта! Ово је наша држава и ми у њој треба да одређујемо правила понашања. Треба прекинути постојеће односе како бисмо омогућили да демократија функционише у пракси. Само тако ћемо моћи да искористимо до максимума потенцијал друштва. Ми смо бројем мала заједница и морамо се бранити изузетношћу и квалитетом.
Неопходно је заустављање дотока прљаве воде у друштво, кроз финансирање из иностранства, јер те организације и појединци поступају по налогу страних интереса, а не интереса демократије у Србији. Страни уплив је један од алата који здрав политички живот чини немогућим. На политичкој сцени у Србији, на једној страни су организације препуне новца и „добрих веза“, а на другој обичан грађанин вољан и принуђен да промени нешто у друштву у којем живи, али без новца и са затвореним вратима на сваком месту!
Тражимода се почисти брлог од политичке сцене у Србији (а то неће учини они који су га направили).
Тражимо да се умањи или у потпуности прекине страни утицај на политичке процесе у Србији (а то неће учинити који су стекли богатство користећи тај новац).
Тражимо да сви грађани имају иста права у политичком и друштвеном организовању (а то неће урадити они који изузетно живе користећи аномалију коју су направили).
Тражимо да најбољи добију прилику да се нађу на челу институција и државе, а не привилеговани и агенти од страног утицаја ( а то неће урадити странци и домаћи квислинзи);
Тражимо да одговорни за уништавање државе за потребе страних интереса заједно са повезаним лицима буду најоштрије санкционисани (а то неће учинити они који имају изузетне приходе да би одржавали овај систем).
Тражимо да грађанин, приликом избора, не мора да спроводи приватну истрагу ко за кога ради, већ да „оно шта пише на кутији, буде и унутра“ (а то неће учинити они који се, том врстом преваре грађана, неосновано одржавају на власти).
Тражимо да преваранти у друштвеном и политичком животу буду немилосрдно кажњени (а то неће учинити преваранти који су део система).
Тражимо да све организације и појединци, који су у последњих 25 година примали новац из иностранства, буду јавно означени (а то неће учинити они који су добијали новац или који су индиректно имали приходе да би одржавали тако нездрав систем).
Тражимо да свако ко прикрије изворе финансирања буде кажњен забраном учешћа у политичком процесу и нечасним отпустом из државне службе (а то неће учинити они који деценијама одржавају и бране илузију демократије у Србији).
Тражимо да се уведе ред у овој кући. Знамо ко неће, али знамо ко уме и хоће!
Duško Kuzović 